Sudski tumač za italijanski jezik Beograd

Gramatika italijanskog jezika nije komplikovana. Svi oni koji žele da nauče ovaj divan, melodičan jezik, pitaju se koliko vremena im je potrebno. Dobra vest je da italijanski jezik svoju melodičnost duguje pojednostavljenim oblicima iz latinskog, tako da nema lomljenja jezika. Šta više, bilo koja suglasnička grupa, koja bi imalo mogla da predstavlja problem, iz italijanskog je eliminisana, tako da je lak izgovor uvek bio prioritet. Težilo se ka tome da se, ne samo pojednostavi i olakša izgovor pojedinačnih reči, već i da se spojevi među rečima izgovaraju sa lakoćom i bez prepreka. Italijanski jezik ima dopije (duple suglasnike, udvojene iste suglesnike), koji su zamenili grupu suglasnika iz latinskog, čime je izgovor tečniji. Udvojeni suglasnici se izgovaraju duže, njihovo trajanje se naglašava. Oni se javljaju i tamo gde su prefiksi u vidu predloga stavljeni ispred glagola. Postoje određena pravila kada se u rečima oni pojavljuju. Lako ih je detektovati pažljivim slušanjem. Zahvaljujući ovoj pojavi izbegava se bilo kakvo lomljenje jezika. Grupe različitih suglasnika su nestale i tamo gde se one po prirodi ne izgovaraju teško. Jednostavno, narodni jezik, ili linva volgare, tj. italijanski koji je nastao od učenog latinskog, išao je ka tome da se izgovor maksimalno pojednostavi. Međutim, melodičnost jezika ne potiče samo od ovih udvojenih suglasnika, eliminisanih suglasničkih grupa ili izostavljanja i gubljenja nekih glasova, već i iz načina akcentovanja reči i rečenica. Ne samo reči, već i rečenice imaju svoju melodiju. Njeno savladavanje čini govornika ekspertom, tako da on ili ona lako mogu zavarati izvorne govornike, da im je italijanski maternji. Akcenat pojedinačnih reči, mahom je na pretposlednjem slogu. To su „parole piane“. Nešto manje ima reči koje se akcentuju na trećem slogu od pozadi. Ovakve reči zovu se „parole sdrucciole“. Takođe, postoje i one reči koje imaju akcenat na poslednjem slogu. Njih je najmanje i nastale su, ustvari, skraćivanjem izvorne reči, tako što joj se izgubio kraj. Njih je lako uočiti jer se akcenat na kraju reči obavezno piše. Svako ko je u nedoumici kako da neku reč akcentuje, pronaći će lako referencu u rečniku. Što se pisanja tiče, koristi se latinica. Neka slova abecede pojavljuju se samo u rečima stranog porekla. Ima i grafema kojima se ne obeležavaju glasovi, već služe kao grafičko obeležje, to je na primer alovo „h“, koje se nikad ne izgovara i ne čita se kao naše h, već služi kao grafički znak pomoću kog se neke reči razlikuju u izgovoru. Pravila pisanja i čitanja su jednostavna. Ima ih nekoliko i kada ih savladamo, možemo već da počnemo da čitamo italijanski, čak i dok ne razumemo potpuno značenje rečenica ili teksta. Slova w, x, y, k, j - koriste se samo u rečima koje dolaze iz drugih jezika. Osim pozajmljenica, u italijanskom ih nema. Italijanski ima više vrste promenljivih reči. Imenice i pridevi imaju rod i broj. Ne menjaju se po padežima, tj. ne postoje različiti oblici za različite padeže. Izuzetak su lične zamenice koje imaju posebne oblike za dativ akuzativ. Za građenje množine imenica ili prideva koriste se jasna i jednostavna pravila. Izuzetaka je veoma malo, tako da se i ova lekcija iz gramatike lako savladava. Što se glagola tiče, razlikujemo sledeće načine: indikativ, kondicional i konjunktiv. Postoje bezlični glagolski oblici i oni koji se menjaju po licima. Ovi drugi imaju 3 lica i 2 broja. Što se tiče vremena, ih više. Dele se na prošla, sadašnje i buduća. Njihovo slaganje vrši se po unapred utvrđenim pravilima. Prednosti italijanskog jezika ogledaju se u tome da svako ko želi da ga nauči, ispred sebe ima set pravila, i malo odstupanja. Izgovor je lak, jer je sličan našem jeziku i našem poimanju jezika. „Piši kao što govoriš“ ispoštovano je potpuno, s tim što ne jednom glasu ne odgovara uvek jedan znak, već ih može biti više. Ali, uz poštovanje pravila, nema zabune. Za razliku od jezika, kao što je engleski ili čak francuski (isto romanski jezik kao i italijanski) u kojima ili nema pravila izgovora ili su ona mnogo komplikovanija nego u italijanskom, italijanski se lako čita i piše. Poznavanje i učenje izraza, koji su u duhu jezika i koji se ne prevode bukvalno, već imaju svoja značenja, vodi svakog stranca ka nivou odličnog poznavaoca jezika i eksperta u govoru i izražavanju. Lepota italijanskog jezika inspirisala je mnoge da ga studiraju i da se profesionalno posvete izučavanju, predavanju ili prevođenju. Prevodilaca za italijanski jezik ima dosta, s tim što nemaju svi zvanje ovlašćenog sudskog tumača. Kao i za druge jezike, pored fakultetske diplome, potrebno je dodatno školovanje i polaganje posebnih ispita, kako bi se došlo do zvanja sudski tumač za italijanski jezik. Završavanjem Filološkog fakulteta na katedri za italijanistiku, dobija se zvanje profesora italijanskog jezika i književnosti. Podjednaka pažnja posvećena je izučavanju jezika i bogate italijanske književnosti, stoga se i dobija ovo zvanje nakon diplomiranja.